“Балканска питања” академик Стојан Новаковић:

“…Први пут сам био у Врање 1882. године, а други пут 1886. године. Оба пута Врање је на мене учинило утисак какав није учинила ниједна друга варош у Србији… У њему има нешто што се на другом месту не види. Као да је почетак Грделичке клисуре, код Владичиног Хана, учинио преграду у утицају Солуна и Приморја. Све је друкчије од те природне преграде. И као што се са висова око Врања погледи отварају пут Куманова, Скопља и Македоније тако је, чини ми се, и у обичајима, у архитектури и у целокупном типу живота. Врање изгледа последње средиште онога што се од мора и Солуна пружа уз Вардар ка северним планинским ланцима. И сам је тип људи знатно другачији. У Врању живе други људи. Посетилац ће у самом центру приметити и друге бројне ситнице. Врање има лознице изнад улаза у радње у главној чаршији. Ја сам такве лознице гледао у главној чаршији у Солуну, у староме Стамболу и његовој околини и у Бурси у Малој Азији. Тип куће са много прозора, стакла и светлости, води порекло од Византије, и не уступа ни Скопљу ни Солуну. Улаз у кућу има у ходнику са стране улаз у собе а у дну ходника улази се за споредне просторије. Башта је увек пред кућом и богато је украшена цвећем и украсним дрвећем…”

Јован Дучић:

“Врање је мала, некада погранична србијанска варош, била је до Станковићевог времена једва позната и по свом имену. Откривши Врање Станковић (Бора) је одиста открио један наш потпуно нов морални континент.”

Путописац Мита Ракић:

„Долина врањска лепша је и богатија од свију које сам до сад видео.“