Др Јован Хаџивасиљевић (1866-1948.)
Др Јован Хаџивасиљевић рођен је у Врању 1866. године. У Београду је завршио Велику школу, историјско – филозофски одсек. Докторирао је у Бечу 1897. године.
Дело Јована Хаџивасиљевића, доктора филозофије, историчара, етнографа, књижевника, хроничара свога времена и дипломате, незаобилазно је у проучавању Старе Јужне Србије, Врања и Македоније. Био је дугогодишњи председник Друштва Светог Саве.
Најзначајнија дела Др Јована Хаџивасиљевића су:
Аутобиографија др Јована Хаџивасиљевића, Јужна Стара Србија ( историјска, етнографска и политичка истраживања:Кумановска област,књига 1 и Прешевска област, књига 2, Просветне и политичке прилике у ЈужнимСрпским областима у 19 веку (до српско-турских ратова 1876 – 1878. године), Кроз Албанију 1915. године с Моравском дивизијом другог позива, Четничка акција у старој Србији и Маћедонији, Прилеп и његова околина ( историјско-географска излагања), Скопље и његова околина ( историјска, етнографска и културнополитичка излагања, Битољ , Иља Војвода Малешки (1805- 1898), Муслимани наше крви у Јужној Србији и др.
Ава Јустин Поповић (1894 – 1979.), архимандрит
Ава Јустин Поповић један је однајвећих теолошких мислилаца Српске Православне цркве 20. века. Рођен је у Врању на Благовести 1894. На исти дан 1979. године упокојио се манастиру Ћелије код Ваљева.
Јустин Поповић је студије теологије завршио на Универзитету у Оксфорду и на Теолошком факултету у Атини , где је и докторирао у 1926. године. Од 1934. године Јустин Поповић професор је Богословског факултета Универзитета у Београду, а монах од 1916.године. Свим срцем посвећен је Богу до своје смрти.
Његова најзначајнија дела:
Светосавље као филофија живота, Минхен, 1953., Зеница трагизма: кратки списи , 1923-1940, Житија светих , од 1972. до 1977. године, Догматика православне цркве, том 1-3. Философија и религија Ф.М. Достојевскога и друга дела из наше завичајне збике.
Бора Станковић( 1876 – 1927.)
Један од најпознатијих књижевника, Бора Станковић, рођен је у Врању 23. марта 1876. године а умро 1927. За своје место рођења, Врање био је везан до краја свога живота. Богатим књижевним стваралаштвом, учинио је да се Врање нађе на свим мапама писане речи на планети. Његова дела преведена су на око сто страних језика. Песник људске душе, врсни познавалац најтананијих људских осећања, дерта, севдаха и тешког дерта – карасевдаха у старом Врању. Оставио је дубок траг у осликавању своје патријахалне средине, јаког ауторитета мушког родитеља и старијих људи. Описивао је животе богатих људи, најчешће хаџија, али и богатих скоројевића и божјих људи , ликова са маргине друштва на југу, у Врању.
Најстарија дела Боре Станковића су Из старог јеванђеља ( збирка приповедака), , романи Нечиста крв, Газда Младен, Певци, Стари дани (приповетке), Увела ружа, Ђурђевдан, У ноћи, Драме: Коштана, Ташана, Јовча, ГаздаМладен,Под окупацијом ( мемоар) и др.
Др. Милан Влајинац (1877-1920.)
Рођен је у Врању 1877. године. Школовао се у Врању, Нишу, Београду. После завршеног Пољопривредног факултета, одлази у Минхен, у Немачку и докторира у Халеу. Своје познавање пољопривреде усавршава на западу. Борави у Данској а затим одлази у Париз.Највећа му је жеља била да унапреди српску пољопривреду. Обилази српска села и истражује српски фолклор прикупљајући пословице, обичаје, односе у сеоским заједницама а који најбоље говоре о начину живота нашег сељака.
Био је професор на Пољопривредно – шумарском факултету у Београду, декан и ректор. Београд је задужио прелепом шумом у Кошутњаку, коју је подизао 1913. и 1914. године.
Завичајни фонд поседује неколико значајнијих дела Др Милана Влајинца:
Пољска привреда у народним пословицама,Моба и позајмица, Згон или кулучењеван места становања, Велики речник мера у четири тома, Жена у народним пословицама…
Др Ђорђе Тасић ( 1892 – 1943.)
Рођен је у Врању 1892. године. Свој таленат и интересовање за науку, показује врло рано. Правни факултет завршио је 1919. године.
Био је један од највећих правних теоретичара и доктор правних наука. Од 1920. до 1923. био је доцент на Правном факултету у Суботици, затим у Љубљани до 1930. године а такође је предавао као редовни професор и декан Правног факултета у Београду. Био је асистент чувеном Слободану Јовановићу историчару, правнику и публицисти, научнику. Кад год се расправља о правној филозофији незаобилазно је име Ђорђа Тасића. Увео је право у социолошки метод.
Свој велики број радова објављивао је у земљи и иностранству, на француском, немачком и италијанском језику. Не постоји савремени теоретичар права који се нису бавили анализом дела Ђорђа Тасића.
Године 1943. Др Ђорђе Тасић је ухапшен и стрељан у Београду.
Најзначајнија дела Др Ђорђа Тасића: Проблем оправдања државе,
Правне расправе, Увод у правне науке, Расправе из филозофије и теорије права и више стотина чланака и расправа из области права.
У Врању постоји бар рељеф на згради врањског Вишег суда.
Станиша Стошић (1945 – 2008.)
Рођен је 26. јула 1945. године у селу Врбово код Владичиног Хана. Учитељску школу похађао је у Врању, у којој је свирао виолину и био солиста у хору. У школи је и почео да похађа прве часове певања. Познат је по својој музикалности и дивном баршунастом гласу. Био је певач народне музике, један од најбољих интерптретатора врањског мелоса, коме је припадао својом душом и срцем. Станишу Стошићу сви памте по песми и мераку. Проносио је својим дивним гласом песме Бориног Врања и јужњачког богатог фолклора.
Давне 1963. године започео је музичку каријеру као певач солиста у Радио Београду. Називали су га Павароти врањске песме.
Најпознатије његове песме: Због тебе моме убава, Лела Врањанка, Коштана, Стојанке бела Врањанке, Куде си била мори кара Коцо , Димитријо , сине Митре, Теби певам ове ноћи, Стани зоро,Што ми је мерак и идр.
Умро је 8. априла 2008. године од последице можданог удара.
Бакија Бакић (1923 – 1989.)
Бакија Бакић је чувени свирач српске трубе из Врања и врхунски музичар. Као врхунски познавалац и прави уметник трубе, прославио се не само на југу , већ широм Европе и света.
Основао је чувени Оркестар Бакије Бакића у горњој чаршији у Врању, и са њим , како појединачно узастопно неколико година, освајао признање Прва труба Сабора трубача у Гучи.
Самим тим стекао је и статус мајстора трубе, мерака, и севдаха.
Памте га као извођача познатих српских и ромских кола, на труби у старом Хотелу Врање као и приватно на весељима и свадбама Врања.
Хаџи Тодор Димитријевић (1889-1977.)
Рођен је у Врању, 1. марта 1889. године. Немирног духа, вагабунд, контраверзан после завршене Гимназије у свом родном месту Врању, одлази у Америку, у Њујорк. Боравио је и истраживао народно благо у Србији, Јапану, Русији, Финској, Бразилу, Чехословачкој и другим земљама. За рад на прикупљању народног блага, награђен је 1908. године од стране Српске краљевске академије наука. Критичан и ратоборан, радознао и са огромним животним искуством, постаје критичан према друштву: према просветним установама, црквеним старешинама, Академији наука. Упућује пароле које имају комунистички карактер. Брани сиротињу а напада радикале и демократе. Боравио је у Јерусалиму, где је посетио Христов гроб. Отуда и његовом имену префикс – хаџи.
Дела Хаџи Тодора Димитријевића су:
Врањске пословице.1 део, 1933.године
Маријада или женидба краља Александра Карађорђевића, 1935.године
Беседников језик, 1940.
Писменост академије наука. 1 књига, 1936.године
Дела на страним језицима и објављена у иностранству: Енлеској , Америци , Чилеу итд.
Умро је у Београду у дубокој старости 30. новембра 1977. у сиромаштву, беди без остваренепензије.
Др Станислава Симоновић Гочобанка (1895-1973.)
Врсна докторка, потиче из познате породице Симоновић, по којој је и добила надимак Гочобанка. Основну школу и шест разреда Гимназије завршава у Врању. У Скопљу наставља школовање, где је завршила седми разред. У то време започиње Први светски рат. Да би била са својим братом Михајлом одлази у Приштину. Године 1915. долази до евакуације становништва. Са братом, прерушена у младића, прелази Албанију и прелази у Француску, где наставља да живи новим животом.
Станислава започиње студије медицине у Француској и постаје стипендиста француске владе. Године 1922. на Универзитету у Нансију, дипломира. Обежила је добар део свога лекарског рада у Скопљу, у Велесу, Гњилану. У Врању је радила у Сулејман беговом сарају, такође у болници која је била са седиштем у приватној кући богатог Јанче Јовановића Балџије, згради Американског дома… Станислава Симоновић Гочобанка ради са туберкулозним пацијентима, као инфектолог, гинеколог и хирург. После Другог светског рата, по други пут као свестрани доктор, управница је Здравственог центра у Врању. Такође је водила и Дечји диспанзер и Школску амбуланту.
Својим великим знањем из области медицине, ентузијазмом, хуманошћу задужила је Врање и све људе у врањском крају.
Јован Јанковић – Лунга (1892- 1954.), добротвор врањски
Рођен је 1892. У Преображењу код Врања. Већ са једанаест година, одлази Београд где завршава трговачку школу. Постаје велики познавалац трговине, Временом стиче свој велики иметак. Као велики хуманиста и дарежљив човек, Јован Јанковић – Лунга, завештао је Хирушки павиљон граду Врању. Својим новцем исфинансирао је изградњу зграде болнице. Комплетно опремљен Хирушки павиљон отворен је 1938. године. Шеф Хирушког одељења тада је био Др Слободан Паламаревић, први специјалиста опште хирургије у Врању.
Такође даривао је новчана средства за изградњу првог тениског клуба и терена. Бели буржоаски спорт играо се у врањском градском парку. Помагао је новцем Гимназију, Болницу, Подружницу Кола српских сестара, сиромашне и талентоване ђаке, невољнике и убоге. Књиге је поклањао Читаоници и Врањској грађанској касини… Пре отварања Хирушког павиљона, исфинансирао је изградњу темеља зграде Соколског дома који су подигнути на плацу код данашњег Педагошког факултета, али се предомислио око даље изградње тога објекта, јер га је теко погодила смрт једног детета у Врању. Дубоко је био дирнут том вешћу као и смрћу своје прве жене Тодоре.
Јован Јанковић – Лунга, хуманим поступцима и делима показао је своју приврженост вароши Врање, своју несебичну дарежљивост и доброчинство. Сви епитети добротвора, који су га красили, на крају живота нису му се вратили добрим. Велики иметак , који је стекао као трговац, наменио је наравно и својој породици, сазидавши кућу на Дедињу у Београду и вилу “ Гордана“ у Врњачкој Бањи. Вила је име добила по његовој кћери Гордани.
После Другог светског рата, комунисти су му све одузели.
Разочаран, умро је у лошем имовном стању 1954. године.
Димитрије Јовчић(1889 -1973.)
Рођен у Врању, 1889. године у Горњој чаршији до саме ђеренке чесме. Близак је рођак Боре Станковића и баба Злате од њеног брата Јовче.
Дипломирао је у Паризу на Медицинском факултету у Паризу, а године 1933. Године, изабран је за приватног доцента Медицинског факултета у Београду. Од 1947. године управник је Прве дечје хирушке клинике. Пионир је у области дечје хирургије, такође и редовни професор Београдског универзитета.
Године 1965. редовни је члан САНУ. Академик Димитрије Јовчић учесник је Првог светког рата од 1912 – 1918. године.
Одликовао се високом научном стручношћу у дечјој хирургији као лекар неонаталог и хуманиста велике лекарске етике.
У периоду од 1918. до 1961. године, Димитрије Јовчић, објављивао је око сто двадесет стручних радова и чланака на српском и француском језику. Нажалост наш завичајни фонд не поседује ниједан његов рад.
Димитрије Јовчић умро је 1973. године у Београду.
Урош Стајић (1880 – 1920.)
Потиче из познате врањске породице Стајић. Био је научник, боем и ратник. Из Првог светског рата вратио се као тежак инвалид. Изучавао је пољопривреду а докторирао у Немачкој. Био је одличан стручњак за дуван, оснивач Земљорадничке странке, уредник часописа Села. Такође Урош Стајић био је посланик у Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Риста Т. Николић( 1877- 1917.)
Оснивач је Српског географског друштва, историчар, географ, антропогеграф. филолог ратни дописник, учесник оба балканска рата. Наследник чувеног Јована Цвијића, научника и географа. Уживао је велики углед код Др Јована Хаџивасиљевића,
Дела:Пољаница и Клисура -у издању Српске Краљевске академије, 1904. године у
Власина и Крајиште, 1918. године.
Стана Аврамовић Караминга ( 18..- 1969. године?), песмопојка
Била је позната врањска песмопојка. Родила се у Врању. Песму Димитријо, сине Митре, спевала је 1919. године. Песма је настала по истинитом догађају. Трагична је. Она ју је све до своје смрти уобличавала и мењала, тако да постоје разне верзије – препеви те познате врањске песме. Дуго се мислило да је песма народна, али је Стана Аврамовић Караминга ауторка.
Била је и виђена и угледна певачица (песмопојка) и играорка и узор многим познатим певачима, играчима КУД Севдаху и другим музичким стручњацима.
Постоји још једна дивна и лирски обојена стара песма по називом Пишти плаче Милица девојка чија је ауторка Стана Аврамовић Караминга.
Стана Аврамовић Караминга, за живота је оставила аманет да јој на њеној сахрани на кларинету свира Курта Ајрединовић, солиста и његов оркестар.
Врсни школоловани музичар Божидар Боки Милошевић, у Врању је учио да свира кларинет до перфекције и код прослављеног Ајрединовића.
