Дијалект којим се говори у Врању спада у призренско-тимочку дијалектску зону. То наречје чини постепен прелаз између српског, бугарског и македонског језика. Од тога неке особине вежу га са српским (западно-јужнословенским) говорима, а друге са бугарским и македонским (источно-јужнословенским).  У њега, осим ових источних и јужних српских дијалеката, улазе и неки севернo македонски (око Скопске Црне Горе и околине) и најзападнији бугарски говори (западно од линије Видин – Ћустендил, одакле се даље на исток многим особинама наслањају на бугарске шопске говоре).
Унутар овог самог наречја, ове дијалекатске зоне, постоји читав низ исталасаних, диференцираних говора. Тако разликујемо три посебна српска дијалекта  унутар призренско-тимочког. То су призренско-јужноморавски, који се од Призрена простире долином Јужне Мораве, обухватајући Врање, Лесковац и Ниш, затим сврљишко-заплањски, који у једном танком појасу обухвата крајеве око Сврљига и Заплање, источно од Ниша, као и тимочко-лужнички, на крајњем истоку, који се простире од Тимока на југ, обухватајући ту и Пирот. Призренско-јужноморавски има највише црта које га повезују са македонским говорима, јер је дуж Јужне Мораве био снажан уплив досељеника с југа, из Македоније, а тимочко-лужнички има највише црта што га вежу са суседним бугарским говорима. И унутар ових дијалеката јако су издиференцирани локални говори, рецимо и унутар призренско-јужноморавског прилично се разликују нпр. нишки, лесковачки и врањански говор, и слично.