Врање је град мерака, град дерта и севдаха, несвакидашњег споја чулног, телесног и духовног. Врање има своју лирску, народну, сеоску и градску песму. Песма задире у најдубље делове срца слушаоца са сетним нотама и речима које буде јаке осећаје, неки особити, некад доживљен догађај, успаван спомен. Тада свако налази нешто од себе, од своје затамљене туге и скривене радости.
Најистакнутији представник врањског мелоса је певач изворне музике Станиша Стошић (1945-2008), познат као отац јужњачких мелодија. Најпознатија његова песма је „Лела Врањанка“. У Врању данас постоје солисти и етно групе који негују традицију мелоса Врања, задовољства које опушта тело а храни душу. Група “ИЗВОР” бави се чувањем и извођењем традиционалне музике балкана, и то оне музике која чини део националне баштине Срба, Бугара, Македонаца, Горанаца, Грка и Турака. Чланови групе заједно свирају од јануара 2004. године. Њихова интерпретација традиционалних песама уобличена је захваљујући искуству у раду на сакупљању теренских аудио-снимака у градским срединама и удаљеним, неприступачним планинским областима, затим захваљујући прихватању традиционалних знања од мајстора инструмената у Македонији и Грчкој и коришћењу оригиналних инструмената и специфичних модалних лествица са простора Балкана.
Песма и игра Врања је препознатљива као врањски мелос, а Врањанци су познати по својој веселој природи као мераклије. Игра Врања је весела и живописна, игра која распламсава, у којој сваки корак има посебну емоцију и представља прави доживљај за гледаоца. Познат је врањски чочек и врањанска свита, игре чији су садржајни инструменти труба, гоч и даире, пред којима се не остаје равнодушан. Просто игра мами на покрет, игра и старо и младо, игра се да се смире страсти, игра се да се распале страсти… Данас културно-уметничка друштва презентују игре Врања кроз фолклор на најбољи могући начин.
Врање је престоница трубе југа Србије, захваљујући чувеном мајстору трубе Бакији Бакићу (1923-1989), вишеструком победнику Сабора трубача у Гучи. Данас оркестар Екрема Мамутовића и Ненада Младеновића негују трубачку традицију. Звуци трубе у Врању одјекују и чују се на необичан начин, начин који је продукт свирања из душе.
Кроз врањски мелос односно игру и песму се провлачи менталитет Врањанаца – јак темперамент, страственост и понос, жар крви и ватрa чула, а и очување обичаја и традиционалних вредности Врања, некадашње балканске касабе.
